Običaj je da se na kraju godine sumiraju rezultati rada: šta smo hteli i zamislili, a šta je ono što smo stvarno i uradili?
Iako ova moja ideja o kuvarancijama živi već duže vreme, tek sam ove godine uspela da ih oživim u ovom virtuelnom svetu, sa osnovnom idejom pronalaženja odgovora na postavljana pitanja:
Šta sve možemo da smatramo hranom, kako je doživljavamo, da li "živimo da bismo jeli", ili "jedemo da bismo preživeli"? Koliko nam je važna ona druga, duhovna hrana: knjige, muzika, a koliko je i prijateljstvo ono što nas "hrani" obogaćuje i ulepšava život?
Da li sam sada bliže nekom odgovoru na ova pitanja? Ne, naravno, jer tačan odgovor i ne postoji. Pitanja su takva da svako od nas može imati drugačiji odgovor, svako ima neki svoj smisao života, za svakog dobra hrana može da ima drugačije značenje, miris, ukus ili izgled... Ali i to je lepota življenja, postojanje razlika između svih nas: razlike u mišljenju (mada to mnogo puta i ne mora da znači nešto dobro), razlike u ukusima (koliko u ukusima kad je hrana u pitanju, tako i muzičkim ili književnim ukusima), razlike u načinu ishrane itd...
Za ovih privih 9 meseci, koliko postoji ovaj sajt, objavila sam preko 100 recepata i tekstova o zdravlju, muzici i knjigama. Ova poslednja dva u mnogo manjoj meri, znači da sam bila posvećenija hrani za telo, što se primećuje i na mojoj težini u kilogramima. Nekoliko puta sam promenila i izgled samog sajta, CMS (ono "ispod haube"), u početku beše WP, da bih naravno, ovo ipak završila u Joomli. Za one koji znaju o čemu pričam, bilo me je sramota da kao "obućar idem u poderanim cipelama". U sledećoj godini planiram opet malo drugačiju koncepciju cele ove priče.
Da ne bude da sam učestvovala sama u svemu ovome, najviše mi je pomogla moja jača polovina tj. Zeka, bez kojeg ni Kuvarancije ne bi postojale. Osim davanja moralne podrške, njegove su fotografije na ovom sajtu, kao i lektorisanje, kritika,... Naravno tu su i moja deca Neša i Deja, sa svojim idejama i pomoći u pripremi nekih jela.
Takođe, htela bih da se zahvallim i svim posetiocima sajta koji su ostavljali komentare, posebno Saški, Žiletu i Ivanu, ali i onima koji su "samo" čitali ove moje pisanije.
Hvala i Miri na savetima za pravljenje kuglofa.
Od marta do sada je (kako kaže "čika" Google) ovaj sajt je imao preko 15.000 poseta (od nekih pedesetak u maju do skoro 3000 u decembru). Za ovu vrstu sajta, pogotovo novog sajta i za mene lično, mislim da je ovaj broj pohvala.
Novogodišnje recepte ovog puta neću pisati, jer moram prvo da ih spremim, a izveštaj će slediti posle 1. januara. Uglavnom, kao i za svaku novu godinu: sarma, prasetina, ruska salata, mimoza salata... s tim što sam ove godine zamislila i da napravim, po Zekinoj ideji, "Vojvođanski suši". Šta bi to moglo biti, mislim da vam nije teško pogoditi da takav suši podrazumeva plodove Panonskog mora.
Ono što mogu da vam toplo preporučim, kao recept za novu godinu, je recept za sreću gospođe Katharine Elisabeth Goethe (1731-1808) majke Johanna Wolfganga von Goethea:
Uzeti 12 meseci, dobro ih očistiti od gorčine, sebičluka, cepidlačenja i straha. Svaki mesec pažljivo iseckati na 30 dana (ili 31 dan), tako da je zaliha dovoljna za godinu dana. Svaki dan posebno ispuniti nadevom od jedne trećine rada, trećine duševne vedrine i trećine humora - uz dodatak tri kašike optimizma, jedne kašike strpljenja, zrnceta ironije i prstohvata takta. Tu masu preliti obilno ljubavlju.
Gotovo jelo ukrasiti buketićem sitnih pažnji i servirati ga svakog dana sa obaveznom vedrinom, uz šolju dobrog osvežavajućeg čaja.
Da ne zaboravim na zdravlje, vodite računa i nemojte preterivati ni u čemu, pročitajte ovaj tekst na vreme na sajtu IKVBV.
Za kraj ove i početak nove godine, želim vam svima srećne praznike i u celoj sledećoj godini mnogo zdravlja (pre svega), ljubavi, para i naravno sreće!!! Sreće naročito, jer postoji i ona izreka: mnogi su na Titaniku bili i zdravi, zaljubljeni i imali su mnogo para, ali nisu imali sreće! Zato plovimo, ili plivajmo, tj. nastavimo dalje što veseliji, zaboravljajući sve ružno, pamteći samo lepe stvari koje su nam se dešavale, jer neko je rekao (opet ja s izrekama): život se ne meri brojem udisaja, nego trenucima koji su nam oduzeli dah!
Živeli i uzdravlje!
