Već sam spominjala ovde ranije, da mi morska riba nije neki favorit, ali zato ova naša domaća, rečna riba jeste, pogotovo još ako je sveža, tek upecana, a da ne kažem da najviše volim onu koju sama upecam. E sad, moram da priznam da se to vrlo retko dešava, iz prostog razloga jer veoma retko i idem na pecanje. Postoji i velika razlika između: ići na pecanje radi pecanja i pecanja radi ulova. Ja spadam u onu prvu grupu (mada bi mnogi pecaroši rekli da to kažu oni koji nikad nisu upecali veliku ribu). Ići na pecanje za mene je poseban doživljaj: biti na vodi, gde nema buke, gužve, pustiti "mozak na pašu"...
Sve u svemu, otkad znam za sebe sam bila (a i sada sam), na vodi tj. na Dunavu, njegovim rukavcima, Begečkoj Jami i ostalim vodama u bližoj i daljoj okolini Novog Sada. I kada se sve to uzme u obzir, sasvim je logična ona moja konstatacija u prvoj rečenici ovog teksta. Da neko ne bi pogrešno shvatio, nisam ja neki "prekaljeni" ribolovac koji se ne vraća kući bez par kila ribe, pogotovo ako sam ja ta koja treba da je čisti od krljušti. Dovoljnoje kada Zeka i ja odemo na Jamu i upecamo meleze, tj. babuške, tj. ukrštenjake, taman toliko da bude za jednu večericu. Nekad su i deca išla sa nama, sada je to za njih nešto što ih baš i ne interesuje, ali svakako nisu imuni na tu vrstu (ako mogu tako reći) zabave. Naravno u ovoj porodičnoj kombinaciji Zeka najgore prođe, jer je on taj koji je uvek vezuje udice, otkačinje kada se negde zakače i zapetljaju, pogotovo ako u blizini ima vrba, čije grane obavezno "pojedu" po koju. Zato i nije čudo što svaki put psuje, i svaki, ali svaki put kaže da neće više s nama ići na pecanje. Na moju sreću i njegovu žalost nije karakter po tom pitanju. Ali, tih psovki i bogaranja, nerviranja... samo oni koji idu na pecanje da bi se smirili, mogu toliko da se nerviraju. Na kraju krajeva i to je neka vrsta "ventila" za pražnjenje.
Nego, da se ja vratim tim teškom-mukom-upecanim-melezima.
Da biste ovo spremali ne morate ići na pecanje, svaka ribarnica prodaje meleze (poreklo ove reči je tursko i označava potomke "mešance", čiji su roditelji različitih rasa) , odn. babuške, karaše, ukrštenjake..., koji su inače i najjeftiniji kod nas, jer ih ima kao korova: uglavnom je to sitna riba (mada mogu da se upecaju, ili kupe, i krupniji primerci - više od "porcijaša"). Ali u ribarnicama osim babuški teško da ćete naći i ostalu tzv. belu ribu, u koju spadaju deverike, bodorke, crvenperke, zatim "manjovi" tj. ili američki somići, manići, bandari, sunčani karaši, itd...
Sve u svemu za tu vrstu ribe potrebna je i posebna priprema kako bi se mogla jesti zbog mnoštva sitnih kostiju.
Dakle, kako ja to radim:
Prva i najvažnija stvar je da, pošto očišistite ribu od krljušti i iznutrica, sitno, što sitnije nareckate gornji deo tela između kičme i leđnog peraja (na svaka 1-2 milimetra), da bi usitnili sitne kosti uz kičmu, koje se tu nalaze. Kada to uradite posolite ribu po ukusu (ukusnija je ako je malo slanija) i uvaljate u smešu od kukuruznog brašna i griza sa dodatkom bibera i sitne crvene paprike (odlično je ako se pravi sa ljutom paprikom).
Druga vrlo bitna stvar je da se ova riba obavezno, ali obavezno prži u svinjskoj masti. Prženjem u ulju dobija drugačiji miris i ukus i nikad ne može biti tako ukusna kao kad se peče na domaćoj svinjskoj masti.
Treća stvar je samo prženje ili pečenje. Jedan način, koji zahteva mnogo manje masnoće je pečenje u rerni, tako što se riba stavi u namašćenu tepsiju, stavi u zagrejanu rernu na 220-250°C i posle 5 minuta se okrene da gornji nemasni deo ribe ne bi goreo. Nakon toga se peče nekih dvadesetak minuta na istoj temperaturi ili dok riba ne porumeni i ne postane krckava.
Ako se prži u tiganju,, bitno je da to bude dobar, duboki tiganj, u kojem se zagreje toliko masti da riba "pliva", a prži se, isto dok ne porumeni, sa svih strana uz često okretanje (mora da se okrene najmanje 3 puta). Čestim okretanjem će izaći voda iz ribe i biće reš pečena, može da se jede bez bojazni da ćete se udaviti sitnim kostima, a tako pečena je kao čips - tačnije zarazna je za jelo kao čips.
Ako imate prilike i ako imate talandaru, najbolje je da je pržite u talandari ili tanjirači.
Na kraju samo da dodam, da je ovo ono što ja zovem "slow food", ne toliko zvog dužine prženja/pečenja (koje je vrlo kratko 15-20 minuta), koliko zbog same pripreme (čišćenja, seckanja), pogotovo ako u to vreme za pripremu računamo i pecanje. Takođe, iako je riba u pitanju, ne može se nazvati zdravom hranom, zbog masnoće u kojoj se peče, ali... sve ono što je jako ukusno, slatko i primamljivo i retko kad da je zdrava hrana, pogotovo ako to nešto jedemo iz zadovoljstva, a ne potrebe.
I, da, zaboravih da napomenem: uz ovo jelo treba ohladiti dovoljnu količinu belog vina za špricere. Jer kako se kaže: riba pliva tri puta - prvi put u vodi, drugi put u masti i treći put u vinu.
Živeli!
Dodatak:
Ovde pogledajte recept kako da ispečete meleze babuške u rerni.
