Pisati recept za ovo jelo? Ovo i nije jelo za koje treba recept, ali... Za mene je ovo slana poslastica, a najviše sećanje na detinjstvo i neka davno prošla, srećnija vremena (kako ovo strašno zvuči - "davno prošla"). Sećam se da smo nekad u školi, sigurno jednom nedeljno za užinu dobijali hleba i masti sa alevom paprikom, uz šolju čaja ili mleka. Ne znam da li današnji klinci jedu ovu "nezdravu hranu", mada se oni uglavnom lepe na sve vrste modernog "junk food-a"? Možda jeste 'leba i masti nezdrava hrana, ali nije "fensi", kao razni "mekovi", ili u poslednje vreme KFC, pomfriti, mekike i sl.
Čak sam ubeđena da je u jednom ovakvom domaćem obroku, iako zvuči malo apsurdno, manje štetnih masnoća nego u jednoj mekiki koja se pržila u ko zna koliko puta korišćenom ulju (nemam dokaz, a i nemam mogućnosti da to saznam i dokažem ili opovrgnem). Osim toga, ne maže se pola kile masti na parče hleba. Sasvim malo je dovoljno i ne treba da se jede svaki dan. Zašto ovo pišem?
Zato što sam dozvolila sebi taj "luksuz", da pre neki dan, posle ne znam koliko vremena (otprilike 1-2 puta godišnje), namažem dva parčeta hleba mašću i to ne bilo kakvog hleba nego onog iz Begeča od Kiceta - onaj lebac što se peče u zidanoj peći. A tek njegove lepinje, posebna su priča. Kiceta ili Kicu tj. Slobodana spominjem jer ne znam ni jednu sličnu pekaru u gradu koja peče hleb na ovakav način. Četvrtak i petak su dani kada predveče oko 6-7 sati Kice peče lepinje. Tada je uvek gužva pred pekarom, ali imam "vezu": moj tata je celo leto na Jami, a skoro pa da je obavezno za "Jamajčane" i Begečane ići po lepinje petkom uveče, tako da uvek imam obezbeđene friške, vruće lepinje.
Sve u ovoj pekari kao da je stalo i ostalo u nekom prošlom vremenu, vrlo je rustičnog izgleda, a hleb ima i miris i ukus kao nekad, bez onih dodataka za duže trajanje, ili naduvavanje (to je ono kad u hlebu ima više vazduha i hemije, nego samog testa). Što kaže Kice: "nije mene baba učio da turam hemiju u brašno". U stvari, sam ulazak u pekaru je trenutak u kojem me miris, kao neka vremenska mašina, vraća u detinjstvo. I ne samo to, verovatno ne postoji miris koji može više da probudi i sećanja (ali i apetit) od mirisa sveže pečenog hleba. Moram da kažem da zamišljam taj miris i sada dok ovo kuckam, a sama pomisao na vruć, mirišljavi hleb mi tera "vodu na usta".
Još nešto je zanimljivo u ovoj pekari, a to je mašina za mešenje testa, za koju ne znaju da mi kažu koliko je stara, osim da je to "mnogo staro" i da navodno postoji svega par muzejskih primeraka takve mašine.
Naravno da za 'leba i masti, ne mora hleb da bude frišak, ni vruć, ali ako jeste onda je prava stvar. Najbolje da je to onaj polubeli hleb ili lepinja, pogača, somun ...Takođe, ovo se ne jede bez aleve paprike, luka i paradajza, mislim može da se jede, ali to nije to.
I kad se sve sabere i oduzme, nije ovo ni tako nezdrav obrok (naravno ako se ne preteruje s mašću), pogotovo ako ga uporedimo sa margarinima i ostalim veštacima koja današnja deca mažu na hleb i jedu.
Sad malo prepisivanja: Opšte je poznato da su našem organizmu masti neophodne iz više razloga, ali kao i svaki lek u većoj količini postaje otrov. Korisne masnoće su one koje sadrže tzv. mononezasićene masne kiseline, a kao najbolji izvor ovakvih masnoća su losos ili hladno ceđeno maslinovo ulje. Sve to fino zvuči na papiru, ali ove lepinje nikako ne mogu da zamislim uz losos...
A da ne bih ja mnogo pametovala i kvarila užitak u jelu, moja preporuka za čitanje na temu zdravlja odn. zdravog srca je knjiga Srce.
