Ivan Ivačković

Kako smo propevali
Jugoslavija i njena muzika

Format: 16,5x23,5 cm
Broj strana: 467
Pismo: Latinica
Povez: Mek
Godina izdanja: 12. decembar 2013.
ISBN: 978-86-521-1401-6

Ako ste rođeni u onoj "velikoj Jugoslaviji", državi nastaloj posle II svetskog rata, ovo je knjiga koja će vam omogućiti svojevrsni povratak u prošlost i, možda, neka bezbrižnija vremena. Bezbrižnija, pod uslovom da ste u to doba bili tinejdžer, slušali i bili svedoci začetaka rok muzike kod nas, ili ste možda neko ko je pripadao onoj sada već odavno nestaloj srednjoj i najmasovnijoj klasi ljudi.

Sa tačke gledišta jednog običnog čitaoca, kao što sam ja, ili nekog ko jeste odrastao u to doba, moram da kažem da se ova kao i prethodne Ivačkovićeve knjige („Umetnost pobune", „Obe strane jastuka", „Priznanja pop pevačice") fantastično lako čita.

Iako je u knjizi "Kako smo propevali" nabrojano mnoštvo činjenica, likova i pesama, nije problem da pratite dešavanja, jer se priče odlično nastavljaju jedna na drugu. Pogotovo nije problem, ako imate i dovoljno godina da to vreme i pamtite.

Da li znate ono kada u gradu u kojem živite imate neko svoje omiljeno mesto? Još ako je to mesto knijžara u koju možete ući i izgubiti se među knjigama, sesti, čitati, slušati odličnu muziku i zaboraviti na vreme i svet oko sebe? E upravo takvo mesto je knjižara Solaris u Novom Sadu. Osim toga i moja omiljena novosadska knjižara (uzgred, kad sam kod naziva knjižare, Solaris je i roman Stanislava Lema koji spada u one knjige koje treba obavezno pročitati).

Istorija sveta u 6 pića Tom Stendidž
Prevela s engleskog Milana Todoreskov
Godina izdanja: 2007
Broj Strana: 214
Sajt autora A History of the World in Six Glasses

Jestiva istorija čovečanstva Tom Stendidž
Prevela s engleskog Bojana Vujin
Godina izdanja: 2010
Format (cm): 24 cm
Broj Strana: 227

Sajt autora An Edible History of Humanity

Još jedna knjiga Toma Stendidža koja se bavi istorijom sveta na neuobičajen način. Kao što sam rekla i za njegovu knjigu Istorija sveta u 6 pića, shvatite i ovu knjigu samo kao nastavak te priče, zabavu i način da možda na malo drugačiji način razmišljate i posmatrate stvari koje nas okružuju.

Jedan od načina na koji možemo da posmatramo prošlost je i kako je hrana uticala i utiče na razvoj čovečanstva. Kroz istoriju, hrana je bila i ostala mnogo više nego samo puko preživljavanje. Hrana je osnova razvoja ljudske civilazije. Prelazak sa nomadskog života, tj. počeci poljoprivrede i obrade zemlje, početak su onoga što danas nazivamo civilizacijom (koliko u pozitivnom, toliko i negativnom smislu). Koji su to bili prvi gajeni usevi, odnosno koje su to bile prve civilizacije: ječam i pšenica na Bliskom istoku, proso i pirinač u Aziji, kukuruz i krompir u Americi. Ovi usevi počeli su da se gaje namerno, proizašli iz ljudske potrebe za stalnim izvorom hrane i kao rezultat ljudske intervencije na prirodu. Taj proces uzgajanja i odabira biljaka se može smatrati prvobitnim genetskim inženjeringom. Na koji način su ondašnji ljudu birali seme, kakve alatke su smislili za lakše obrađivanje zemlje, na koje sve načine su saznavali čime zemlju treba obogaćivati da bi imali bolji rod. U tom procesu, kao u nekoj vrsti simbioze, od prvobitne zemljoradnje do danas, čovek je menjao biljke (pa i životinje), a one su zauzvrat promenile celokupno čovečanstvo.

Kakve veze ima smrtna kazna sa kuvarancijama?

Ima veze po više osnova: prva je ta što poznajem pisca ove knjige Ivana Lazarevića.

Druga je što smo tokom poslednjih par godina zahvaljujući poslu, odnosno radu za Srpsko bibliofilsko društvo postali ujedno i prijatelji.

Treće je da se kuvarancije osim pisanjem o hrani za telo, bave i hranom za dušu, kao što su knjige.

Za kraj nabrajanja sam ostavila malo čudan, ali ipak razlog, a to je: šta osuđenici na smrt biraju za svoj poslednji obrok? Da li se neko nekad zapitao šta je to što bismo mogli pojesti i reći -E posle ovog mogu i da umrem! Ja nikad nisam pomislila tako nešto, jer uvek mislim da postoji nešto još bolje za šta bi vredelo živeti bar još malo.

Možda tema jeste morbidna, ali na kraju krajeva i smrt je deo života. Jedino što način na koji se završava život osuđenih na smrt ne može da se nazove prirodnim krajem, ali da li možemo da se sažaljevamo nad sudbinom osuđenika? Da li su ti osuđenici imali sažaljenja za one kojima su naneli zlo? I da li ima smisla pričati i pisati o tome šta je to poslednje što je neko pojeo?  Pošto je to teško filozofsko pitanje u koje ne bih smela da se upuštam, preporučujem vam da pročitate ovu knjigu, a kao i što sam autor predlaže, zaključke donesete sami. Ova priča je samo jedan mali deo onoga što se u knjizi nalazi, a ukoliko ste zainteresovani da je celu pročitate, knjigu možete poručiti od autora, preko sajta www.sbd.org.rs.

U nastavku je tekst koji je autor Ivan Lazarević napisao o smrtnoj kazni za Kuvarancije i za šta mu se i ovim putem još jednom mnogo zahvaljujem:

Knjiga koja se zove "Evropski kuvar" predstavlja preporuku Evropskog udruženja kardiologa (European Society of Cardiology) za zdravu ishranu, bar kada su u pitanju srce i krvni sudovi.

Sećam se, još dok sam bila dete onog tzv. Velikog narodnog kuvara, jedne ogromne knjižurine, smeđih korica, sa mnogo recepata, ali sa malo slika. Ne znam da li je u to vreme postojala žena koja nije imala taj kuvar, svuda ga je bilo i to na vidnim i lako dostupnim mestima.

Jos jedna od veoma zanimljivih knjiga koja je ekranizovana, tj. filmovana, ali bez obzira na kvalitet i trud glumaca i režisera, kao i mnogo puta ranije, film je samo bleda kopija knjige.Opisi mirisa i svega onoga što oseća i misli glavni junak ove knjige, u stvari bolje je reći glavni negativac, nemoguće je prikazati dobro na platnu, možete samo pretpostaviti sta se sve odvija u njegovoj glavi. Da bi se bolje razumeo film, potrebno je prvo pročitati knjigu. Kad malo bolje razmislim, to bi trebalo uraditi svaki put kada gledate film snimljen po ili o nekom književnom delu. Jeste da slika govori više od hiljadu reči, ali ono što slika teško može da dočara su misli, želje i osećaji. Pogotovo kada se, kao u ovoj knjizi, osnova i poenta cele priče odvija u glavi junaka.

Izabela Aljende - Afrodita, priče, recepti i drugi afrodizijaci (izdanje Narodne knjige). Ovu knjigu sam prvi put kupila pre par godina, tačnije 2005. kada je izašlo drugo izdanje . Zašto kažem prvi put, zato što sam je ponovo kupila ovog proleća, jer sam onu prvu nekom pozajmila, a što je najgore ne znam kome.

Pedesete godine su kao poslednji popodnevni sat, kada sunce zađe pa je čovek prirodno, sklon razmišljanju. Što se pak mene tiče, sumrak me navodi na greh i možda baš zato u pedesetim godinama razmišljam o svom odnosu prema hrani i erotici, slabostima tela koje me najviše privlače, mada sam se baš njima najmanje prepuštala.

"Veliki brat te posmatra" - cuvena recenica. Da, neko nas posmatra, ali još uvek nemamo "policiju misli" ili možda samo ne znamo da ona postoji. Koliko je samo naš život postao javan, delom zato što smo ga sami učinili takvim uz asistenciju interneta, a delom jer su nam to drugi nametnuli: čipovane lične karte, pasoši, sigurnosne kamere od porodilišta, pa do... O činjenici da bankari znaju mnogo više o nama nego što bismo mogli i da pretpostavimo, nekom drugom prilikom. Zašto baš ova knjiga kao prva preporuka, ovog mog elektronskog dnevnika? Verovatno kao i junak ove knjige, osećam potrebu da nešto kažem, odnosno napišem. Nemam bolje objašenjenje, a u suštini zašto bih i objašnjavala? Ovo je moj blog, moj mali svet, u koji je svako dobronameran dobrodošao. Odlomak iz knjige: