Veliki broj znatiželjih i "gladnih" prisustvovao je ovom "ludilu", pevala je i Odjila, igrala KU društva, pivo se točilo potocima, možda malo više nego što je trebalo-zaista je atmosfera bila sjajna, a od dima ispod kotlića teško se disalo i gledalo.
Kada je reč o samom takmičenju, prvi utisak je da je sve moglo da bude brže organizovano. Kako god da obrneš za riblju čorbu ili paprikaš dva sata je jako mnogo koliko su organizatori dali takmičarima, skoro nerazumno mnogo, pogotovo što je procedura ocenjivanja trajala skoro jedan sat.
Lepo je što je organizator našao vreme da preko razglasa razgovara sa svakim takmičarom pojedinačno obilazeći njegov kotlići i svakom poželi sreću, to treba pohvaliti.
Prema pravilima trebalo je sve spremati na licu mesta, dakle povrće čistiti i pripremati tu, kod kule, a ne kod kuće.
Momci iz Arilja (Miloš i njegovo društvo, a bilo ih je iz cele nam Srbije) sa kojima sam ja bio, postupili su tako, pa sa svom pripremom bili su gotovi za jedan sat.
Obilazeći kotliće shvatio sam da svako ima svoju tajnu, dotatke čija se tajna čuva kao tajna koka kole.
Radovan Raša Subin iz Kikinde, vice šampion Vojvodine prošle godine i sudija na ovakvim takmičenjima, skrenuo mi pažnju na trikove kod predaje kotlića, odnosno tanjira. Naime, prema pravilima u tanjir se sipa tzv. potkovica (jedan komad) pa ako neko stavi dva ili neobično ih postavi u tanjiru, sudije su dužne da ga diskvalifikuju, jer je to znak prepoznavanja za nekog od sudija.Inače, ocenjuju se ukus, izgled i gustina jela, kao i kuvanost ribe.
Ono što je manje više zajedničko za sve kotliće je da se prvo sitno seckaju luk, paradajz, paprika i ljuta paprika, a neki stavljaju i šargarepu rendanu. Za to vreme se kuva riba - skoro uvek šaran, deverika, babuška, štuka, a posebno mrena za koju svi majstori kažu da je "conditio sine qua non" - ne kažu baš tako, ali tako misle.
Riba se potom vadi, čisti od kostiju, a kuva se mešavina onog povrća. Zatim se u to dodaje tečnost od kuvane ribe, ulje-može maslinovo, riblje meso bez kostiju, tečni paradajz, neko dodaje biber i tajni dodaci, koji se u principu nikom ne otkrivaju-imao sam sreću da vidim jedan takav koji se sastojao od kukuruznog brašna i belog vina, ali niko mi ništa više nije rekao.
Ova čorba nije imala one obavezne velike komade tzv potkovice, tako da verovatno nije dobila dovoljno poena za pobedu, ali ukus čorbe mojih novih prijatelja iz Arilja zaista je bio sjajan, baš kao i rakija iz nekog od lokalnih podruma.
Uglavnom, stekao sam utisak da je pored ovih zajedničkih elemenata koji su se tu I tamo malo razlikovali, svako je unosio nešto svoje, ne bi li se ipak razlikovao od komšije, praveći od riblje čorbe malo autorsko delo.
Slike u prilogu učiniće ovu priču nadam se malo životnijom, slika ipak ume da kaže nekad više od reči ili bar ekonomičnije.