"Veliki brat te posmatra" - cuvena recenica. Da, neko nas posmatra, ali još uvek nemamo "policiju misli" ili možda samo ne znamo da ona postoji. Koliko je samo naš život postao javan, delom zato što smo ga sami učinili takvim uz asistenciju interneta, a delom jer su nam to drugi nametnuli: čipovane lične karte, pasoši, sigurnosne kamere od porodilišta, pa do... O činjenici da bankari znaju mnogo više o nama nego što bismo mogli i da pretpostavimo, nekom drugom prilikom. Zašto baš ova knjiga kao prva preporuka, ovog mog elektronskog dnevnika? Verovatno kao i junak ove knjige, osećam potrebu da nešto kažem, odnosno napišem. Nemam bolje objašenjenje, a u suštini zašto bih i objašnjavala? Ovo je moj blog, moj mali svet, u koji je svako dobronameran dobrodošao. Odlomak iz knjige:
Vinston se naglo okrete. Beše navukao na lice izraz smirenog optimizma koji je bilo poželjno imati pred telekranom. Zatim pređe preko sobe i uđe u majušnu kuhinju. Izišavši iz Ministarstva u to doba dana, žrtvovao je svoj ručak u kantini, a znao je da u kuhinji nije bilo nikakve hrane sem komada crnog hleba koji je trebalo sačuvati za sutrašnji doručak. On uze sa police bocu bezbojne tečnosti sa običnom belom etiketom na kojoj je pisalo DžIN POBEDA. Džin je širio otužan, uljast miris, kao kineski alkohol od pirinča. Vinston nasu do vrha punu šolju za čaj, pribra se da izdrži šok, i proguta ga kao lek. Tog trenutka lice mu dobi skerletnu boju a iz očiju pođoše suze. Piće je bilo nalik na azotnu kiselinu; osim toga, dok ga je čovek gutao, osećao se kao da je udaren gumenom palicom u potiljak. U idućem trenutku, međutim, izgoreli želudac se smiri i svet dobi vedriji izgled. On izvadi jednu cigaretu iz zgužvane kutije na kojoj je pisalo CIGARETE POBEDA i nepažljivo je okrete uspravno, pri čemu se duvan istrese na pod. Sa sledećom je bio bolje sreće. Zatim se vrati u dnevnu sobu i sede za mali sto smešten levo od telekrana. Iz fioke izvadi držalju, bočicu mastila i debelu praznu svesku kvarto-formata sa crvenom poleđinom i koricama čiji dezen je podsećao na šare u mramoru. Telekran u dnevnoj sobi je zbog nečeg bio u neobičnom položaju. Umesto da bude smešten, kako je bilo normalno; na zid u dnu, odakle je mogao dominirati celom sobom, on se nalazio na dužem zidu, naspram prozora. S jedne strane telekrana nalazio se plitak alkov u kome je Vinston tog trenutka sedeo i koji je, kad su se stanovi zidali, verovatno bio namenjen za police s knjigama. Sedeći u alkovu, dobro uvučen, Vinston je bio van dohvata telekrana utoliko što se nije mogao videti. Razume se, mogao se čuti, ali dokle god bi ostao u istom položaju za telekran je bio nevidljiv. Upravo ga je ova neobična geografija sobe delimično pod stakla na ono što je tog trenutka smerao. No na to ga je bila pod stakla i sveska koju je upravo izvadio iz fioke. Bila je neobično lepa. Njen gladak beli papir, nešto požuteo od vremena, bio je od one vrste koja se nije proizvodila najmanje četrdeset godina. Međutim, nije mu bilo teško pogoditi da je sveska još starija. Bio ju je spazio u izlogu zapuštene male starinarnice u jednoj od siromašnih četvrti grada (nije se tačno sećao kojoj) i smesta ga je zahvatila neodoljiva želja da je poseduje. Članovi partije nisu smeli da ulaze u obične radnje (to se zvalo „pazarenje na slobodnom tržištu”), ali taj propis se nije sprovodio strogo, pošto se do raznih stvari kao što su pertle ili žileti nije nikako drukčije moglo doći. Tada se hitro osvrnuo po ulici, uleteo u radnju i kupio svesku za dva i po dolara. U tom trenutku nije bio svestan da je želi za neku određenu svrhu. Kući ju je odneo u tašni, sa osećanjem krivice. Čak i praznu, svesku je bilo opasno imati uza se. Sedeći za stolom, spremao se da počne pisati dnevnik. To nije bilo protivzakonito (ništa nije bilo protivzakonito, jer zakona više nije bilo), ali ako bi ga uhvatili, mogao je prilično sigurno da očekuje smrtnu kaznu, ili u najmanju ruku dvadeset pet godina u logoru za prisilni rad. Vinston uglavi pero u držalju i liznu ga da skine masnoću. Pero je bilo arhaičan instrument, retko korišćen i za potpisivanje; on ga je nabavio, krišom i sa dosta teškoća, samo zato što je osećao da lep gladak papir zaslužuje da se po njemu piše pravim perom, a ne grebe hemijskom olovkom. On u stvari nije bio ni navikao da piše rukom. Običaj je bio da se sve, sem vrlo kratkih beležaka, diktira u diktograf, što je, razume se, za ovu priliku bilo isključeno. On umoči pero u mastilo i zastade samo trenutak. Utrobom mu beše prošao drhtaj. Obeležiti papir predstavljalo je odlučujući čin. Sitnim, nezgrapnim slovima, on ispisa:
4. april 1984.
Potom se zavali u stolicu. Obuzelo ga je osećanje potpune bespomoćnosti. Pre svega, nije ni bio siguran da je godina zaista 1984. Morala je biti tu negde, pošto je bio prilično siguran da ima trideset devet godina, a verovao je da se rodio 1944. ili 1945; ali precizirati datum u okviru jedne ili dveju godina bilo je nemoguće. Za koga, odjednom mu dode pitanje, za koga on to piše ovaj dnevnik? Za budućnost, za nerođene. Misao mu se za trenutak zadrža nad sumnjivim datumom na stranici, a zatim nalete na novogovorsku reč dvomisao. Prvi put postade svestan veličine onog što je preduzeo. Kako se može saobraćati sa budućnošću? To je po prirodi nemoguće. Budućnost će ili ličiti na sadašnjost, i u tom slučaju ga neće ni slušati, ili se razlikovati od nje, i tada bi njegova muka ostala neshvaćena.
