Baklava - turska, grčka, bosanska... ovaj recept je moja verzija jednog od najslađih kolača za koje znam. Jedino što može biti isto ili slađe je šampita, možda urmašice ili neka od sličnih orijentalinih poslastica koje su se u našim krajevima odomaćile. Osnovna karakteristika ovih poslastica je velika količina šećera i masnoće. Šećera u vidu sirupa, a masnoća kao puter ili ulje kojim se prelivaju kore. Što bi rekli u jednoj emisiji o kuvanju "ova poslastica se ne preporučuje čak ni zdravim i fizički aktivnim osobama". Ali... pošto na ovom blogu nemam nameru da brojim kalorije i govorim o štetnosti loše ishrane, reći ću samo jedno: osnovna stvar kod hrane je da sve ono što pojedemo treba i da potrošimo. Kako i na koji način i koje fizičke aktivnosti ćemo da upražnjavamo, zavisi od nas samih. Šećeri svakako ne spadaju u nešto bez čega ne bismo mogli da živimo, ali su zato slatkiši nešto što nas svakako čini srećnijim.
Uvek se koriste tanke kore. Odnos je otprilike, koliko kora toliko oraha ili maka. Ono čime ih obogaćujem su višnje (ili suvo grožđe, šta ko više voli), pogotovo u kombinaciji sa makom. Princip je da se slažu po dve kore, koje se poprskaju otopljenim puterom ili uljem, pospu se makom (ili orasima), preko toga se stave višnje i uviju se u štrudlu. Ređati ih u tepsiju, sve dobro premazati sa puterom ili uljem. Peći u rerni na 200 stepeni dok kore ne porumene.
Dok se bakalava peče, napraviti sirup od vode šećera i isečenog limuna. Moj recept za sirup, verovatno mnogima ne bi bio dovoljno sladak, ali to može lako da se prilagodi ukusu. Na pola litre vode, dodam oko 400 grama šećera,a to se kuva dok se sav šećer ne rastopi. Pravilo je da se preliva hladna baklava vrućim sirupom ili vruća baklava i hladan sirup.
Ostaviti sve da odstoji dok se ne ohladi. Iskreno, može to i mlako da se jede, ništa mu ne fali. Jedina mana je što se jako brzo pojede - rok trajanja vrlo kratak.
