Pre par nedelja sam na nekom od stranih TV kanala naleteo na neku kulinasrko-putopisno emisiju o Tajlandu i njihovoj nacionalnoj kuhinji u kojoj je voditelj obilazio prebogate tajlandske pijace, mnogobrojne ulične prodavce neobičnih zalogaja i prepune živopisne restorane nacionalne kuhinje. Pošto iz iskustva znam da se u ovakvim emisijama može pokupiti i poneki egzotičan recept, pomno sam pratio „fabulu radnje".

Šareno, što šarenije... jedan od načina kako potrošiti stari hleb.

Ako hoćete da zvuči "fensi" ove prženice, odnosno vruće sendviče možete nazvati i bruskete, što je italijanski naziv za ovu vrstu sendviča (Bruschetta). Kao i originalna italijanska pizza, ovo je stari recept i u stvari samo jedan od načina za trošenje raznih ostatataka hrane iz frižidera, ali ne mora da bude samo to. U zavisnosti od toga šta stavite na njih može biti i veoma fino i skupo jelo za brzo posluženje.

Oduvek sam mislila da je proja onaj slani "kolač" od kukuruznog brašna sa jajima, sirom, kajmakom... Ali, sasvim slučajno sam na pijaci od jedne starije gospođe saznala da to nije proja, nego projara, a da u pravu proju ide samo brašno, so i voda. Iskreno, nikad nisam do tada čula za naziv projara. Opet neki drugi kažu da je taj hleb od kukuruznog brašna, tzv. Vasilica, koja se pravi za Srpsku novu godinu odn. za slavu svetog Vasilija. Sve u svemu još jedan od primera kako se isti naziv različito tumači ili kako jedno sasvim obično jelo ima različite nazive. Međutim, kako god da ga zovete, sve je to testo od kukuruznog brašna, uz manje ili više dodataka.

Pisala sam kako pravim  trouglaste gibanice, ovo je "skoro isto, ali sasvim drugačije".

Sećam se da sam, još kao dete, obožavala gibanicu koju je pravila moja baba. Ona je imala jednu veliku crvenu emajliranu šerpu u koju je ređala zgužvane kore i prelivala otopljenom masti i umućenim sirom sa jajima...i tako red kora, red "ovog", red "onog", dok ne potroši sav materijal.

Paradajz čorba, jelo staro, obično, jeftino i sasvim jednostavno za pripremu. Oduvek mi je bila jedno od omiljenih jela, a još kada su posle paradajz čorbe za glavno jelo bile gomboce sa šljivama... to su bile prave dečije radosti.

Recept za ove kolačiće sam dobila u Sremskim Karlovcima pre "nekoliko" godina na Grožđebalu, kao preporuku za nešto što odlično ide uz vino. Karakteristično za ove kolače je i to što se u njih stavljaju začini koji se obično stavljaju i u kuvano vino.

Brzo, jednostavno, ukusno! A ako ste nekad voleli ili još uvek volite, one "Krašove" bajadere, sigurna sam da će vam se i ove domaće, kućne, ručno pravljene, svideti. Mislim, šta ovde uopšte ima da se nekom ne svidi?

Moja verzija tzv. mandarinske piletine, ili kinesko jelo na vojvođanski način, ili vojvođansko jelo na kineski način... kako god, sve u svemu, ovo je još jedna mesno-voćna varijanta.

Iako nisam neki ljubitelj kineske hrane, ovo jelo sam uspela da prilagodim svom ukusu. Uglavnom, to prilagođavanje se svodi na to, da jela ne budu slatka.

Sezona je praznika, slava, a kod mene i  sezona rođendana.

Odavno sam od Žileta dobila recept za Sacher tortu, a tek sada sam se rešila da probam i da je napravim. Pošto je mlađe-ljubi-ga-majka-dete imalo rođendan pre neki dan, zajedno smo pravili ovu tortu. Jeste da je još od prošle godine punoletan, ali kolači nisu samo za malu, negu i za veliku decu. Osim ove torte pravili smo i marcipan. I jedno i drugo su mi baš, onako "zimski" kolači.

Šta je u stvari Sacher odn. Zaher?

Ovo "orli" zvuči kao da je u pitanju neko mnogo komplikovano, "fensi" jelo, a u stvari je sasvim jednostavno, ako zanemarim to što ne mogu da ga pečem u rerni! I to je jedini razlog što ga ne pravim češće. Kad malo bolje razmislim i nije baš jedini, jer koliko ima holesterola i loših masti u ovom jelu bolje da ga nikad nisam ni probala. Ali...